Diva Grabovceva

Svi Postovi Su Postavljeni Odjednom Mislim Da Ih Vrijedi Procitati Do Kraja (Molimo bez pogresnih shvacanja)

02.07.2007.

Diva Grabovčeva

Diva Grabovčeva

O mitu koji okružuje ovo ime čuo sam i prije, no nažalost dosta teško se može pronaći nekakvi opširniji zapisi oi tome što se zaista događalo s Divom i kakve su sve stvarne okolsnoti obilježile njezin život i smrt.

Navodno se sve odigralo početkom devetnaestog stoljeća.
Po legendi Diva Grabovčeva je bila prelijepa Ramska (mjesto u Bosni - tj. Hercegovini).
Kraj u kojemu se rodila i odrasla Diva Grabovčeva je bio poznat po svojoj ekstremnosti - sjeverna Hercegovina, a sam život i tragična sudbina Dive Grabovčeve je ostao samo mit u otporu prema tadašnjoj osmanskoj okupaciji. Do danas se nije potvrdila istinitost ove priče o Divi Grabovčevoj.

Vrlo davno prije Turskog osvajanja Bosne - cijelom gornjom Ramom vladalo je snažno pleme Kopčića. Po dolasku Turaka cijelo pleme je spalo na dva brata, tj. dvije loze Kopčića. Velika većina bosanskih plemića se jednostavno priklonila sultanu Fatihu kako bi sačuvali svoja imanja i obitelji, plaćali su porez Turcima i imali kakav - takav mir i slobodu kretanja. Među tim poturčenim bosancima bio je i stariji brat Kopčić - Kasumbeg po Turskom, koji je kasnije izdao Sultana i bio pogubljen.

Mlađi brat - zvan Braja ostao je vjeran Domovini i vjeri svojih pretaka. Plaćao je porez Turcima i obavljao svoj posao - održavanje puta iz Rame na Klapavicu i živio u svojemu dvorcu. S vremenom se dvorac osuo, seljaci su odnijeli svoju zemlju van dvorca kako bi je sačuvao i s vremenom moćni vladar Rame se izgubio iz zapisa. Pošto je njegov dvorac bio usred zelenog garbovog gaja - prozvali su ih Grabovcima.

Prema drugim zapisima mlađi brat se zvao Luka, a supruga mu bila Luca. Nisu dugo mogli imati djece dok jednog dana nije zatrudnila i rodila prekrasnu djevojčicu Dijevu. Kako je rasla sve je bila ljepša i ljepša i vrlo brzo je postala poznata kako u Rami, tako i šire.
Dolaskom Turaka u Bosnu pa tako i Ramu, u mladu Divu zagledao se i mladi Tahirbeg (navodno sin nekog vlasnika velikog dijela zemlje. I taj Turak je htio upravu Divu i posjedovati. No mlada djevojka, kako je i odgojena, nije ni pomišljala na takvu mogućnost, ponajviše zbog kulturnih razlika, jer se Diva, kao kršćanka mogla i udati samo za kršćanina, što Turak nije bio. No on se s time nije mirio i pokušao ju je na silu dobiti. Divin otac (Luka Grabovac) da bi ju zaštitio, naodno ju je poslao kod nekog muslimana kako bi mu djevojka čuvala ovce.
Takova zaštita nije dugo trajala jer je Turak Tahirbeg ubrzo saznao gdje je mlada Diva, ostišao do nje i suočio se s njom. Ona ga je ponovno odbila, ostavši vjerna svojoj vjeri i Kristu, a mladi Turak, bjesan što ne može dobiti što želi, Divi zadaje smrtonosan ubopd nožem.

Tako je diva Grabovčeva radije dala svoj život za Boga i vjeru, očuvavši tako ljubav svojih predaka prema Domovini i Bogu.

1909. godine Ćiro Truhelka je iskopao navodni grob Dive Grabovčeve i u njemu pronašao kosti i ljubanju mlade djevojke za koju se ustvrdil da je imala između 16 - 18 godina. Od tada su počela i hodočašća na njezin grob, a Diva je ostala inspiracija mnogim pjesnicima i umjetnicima.


Bila jednom u tim davnim danima,
Grabovčeva lijepa kći,
gdje iz kamena voda teče
na Hercegovu tlu,
gdje iz kamena raste cvijeće
u sjećanje na nju.

Dušman tuče, mlado tijelo ubija,
u oku joj gasi nevin sjaj,
molitva je na usnama,
bila joj za kraj.
Umre tijelo, al' duša ode
u Gospin zagrljaj.

Diva, Diva Grabovčeva,
zauvijek na nebu sja.
Teče voda Hercegova,
tamo gdje bi njezin kraj.

Pogledaj u oči našim ženama,
i kad vidiš jedan divan sjaj,
to je Diva Grabovčeva,
još je ona živa znaj.
Teče voda Hercegova,
tamo gdje bi njezin kraj.

Diva, Diva Grabovčeva,
zauvijek na nebu sja.
Teče voda Hercegova,
tamo gdje bi njezin kraj.

Surovo je ovo vrijeme, ljudi zli,
vlada opći nespokoj,
ja se osjećam bolje kada pjevam ti o njoj,
o toj ženi, čistoj, hrabroj,
Divi Grabovčevoj.

Diva, Diva Grabovčeva,
zauvijek na nebu sja,
teče voda Hercegova,
tamo gdje bi njezin kraj.

02.07.2007.

''Djevojački grob'' od 'Ćire Truhelke' :

Svoju  nakanu  krio  je  nekoliko  dana  u  srcu, da  o  njoj  dobro  promišlja  i  da  se  sprema  kako  će  stupiti  pred  oca; a  kad  je  sve  misli  smislio  u  jednu,  uspe  se  uz  stepenice  kule  u  has-odaju  i  kucajućim  srcem  stupi  pred  oca.
  -  Babo  dragi, - reče, - došao  sam, da  se  nešto  važno  razgovorimo.  -  Baka, baka, - reče  Džaferbeg  provirivši  kroz  oblak  dima,  koji  ga  iz  čibuka  obavio.
  -  Nešto  važna ?  Kaka  bi  ti  važna  razgovora  imao ?
  -  Hoću,  babo,  da  se  ženim, - izlanu  Tahirbeg.
  -  Da  se  ženiš ?  Baka, baka,  momak  hoće  da  se  ženi,  pa  nek  se  ženi  i  ja  sam  se  oženio.
  -  Jest  oče,  ali  ne  znam, hoćeš  li  privoliti.
  -  Baka, baka !  A  što  ne  bi  privolio ?  Ima  ljudi  pa  se  žene  u  osamnaestoj,  pa  što  ti  ne  bi  u  dvadesetčetvrtoj ?  Vakat (vrijeme)  ti  jest, sinko, da  se  ženiš, ama  bolan,  zar  ti  tako  brzo  dodijala  slobodica  zlatna ?
  -  Nije,  babo  dodijala, - odvrati  Tahirbeg, - ali  prohtjelo  mi  se  srcu.
  -  E  pa  sinko,  ženi  se,  ženi, - odsiječe  stari  Džaferbeg.  A  komu  ćemo  u  prosce ?  Il'  ćemo  u  Livno  Firduzima,  il'  u  Duvno  Kapetanovićima,  il'  u  Ramu  Dugalićima ?
  -  Nećemo, oče,  ni jednima,  jer  nisam  odabrao  begovske  djevojke.
  -  Nećeš  begovice, bolan ? - odvrati  začuđen  otac.  Hmm,  e  pa  dobro,  a  mi  ćemo  u  Travnik  da  nađemo  koju  Osmanlinku.  Kažu  da  ih  tamo  u  divanskih  zabita  i  ćatiba  ima  baš  naočnih.
  -  Nećemo  ni  Osmanlinku, babo, - odvrati  Tahirbeg  sustežući  se.
  -  Ja  koga  ćemo,  ako  Boga  znadeš.  Nedaj  Bože,  da  se  nisi  zagledao  u  esnafsku  curu ?
  -  Nisam, babo, - odvrati  Tahirbeg,  poniknuv  očima.  -  Nisam,  zavolio  nikoju  muslimanku, nego - kršćansku  djevojku.
    Džaferbeg  pogleda  sina  razvaljenim  očima,  kao  da  gleda  čudo  neviđeno,  te  stade  odbijati  guste  dimove  iz  čibuka,  dok  se  malo  sabere,  a  kad  ga  je  dim  zavio  u  gusti,  nasmija  se  grohotom:  Baka, baka, - progovori, odahnuvši  od  smijega, - baš  mi  zgodne  šale !  De, ne  luduj  bolan, nije  vakat  za  maskare: gdje  će  Kopčić  uzimati  ćafirke (i  fukare) ?
  -  Ne  šalim  se  ja,  babo, već  govorim  posve  ozbiljno, - odgovori  Tahirbeg  mirno.
  -  Baka, baka, ne  šališ  se ?  Ja  šta  radiš ?  Zar  ti  ne  znaš,  sinko,  otkad  stoji  'Ćaba',  nije  bilo,  da  je  Turčin  uzimao  ćafirske  djevojke ?
  -  Bilo  je,  babo  i  biti  će, - odvrati  Tahirbeg, - jer  ne  pita  srce  ni  za  vjeru,  ni  za  rod,  ni  soj,  nego  pita,  što  je  njemu  drago.
  -  Bilo  je  veliš - odvrati  Džaferbeg, - bilo  je ?  Ja, kad  je  bilo,  ako  Boga  znadeš ?
  -  Kad  pitaš,  bilo  je  u  bega  Bušatlića.  Nema  kuće  po  svom  Arnautluku  starijega  soja  i  viđenijeg  plemena  od  Bušatlija,  pa  ipak  su  oni  'najvolili'  uzimati  kršćanske  djevojke  i  bili  sretni  s  njima  i  sretni  rod  izrodili, a  nema  nikog,  da  im  to  prigovara.
   . . .  Na  koncu  rekao  je  odrješito,  da  je  tvrdo  odlučio  oženiti  'Divu  Grabovčevu',  pa  makar  se  i  cijeli  svijet  tomu  opro !
       Otac,  koji  se  dosadanjim  razgovorom  dosta  namučio,  klimao  je  samo  glavom  i  gledao  razvaljenim  očima  sina,  kako  živim  riječima  brani  i  opravdava  svoju  (navodno)  'ljubav',  koja  ga  je  odvojila  od  starih  običaja  drevnoga  soja  Kopčića.  Od  sto  briga  i  nesređenih  misli  zamutilo  se  starom  u  glavi, a  da  odahne,  reče  sinu,  nek'  ga  ostavi,  da  stvar  promisli  i  prespava.  Kada  je  ostao  na  samu,  vratilo  mu  se  i  komešalo  kao  mlinsko  kolo  u glavi.
  . . .  Tahirbeg  ode  međutim  k  majci,  ne  bi  li  u  nje  našao  zagovora,  pa  joj  stade  pričati,  što  mu  je  srce  obuzelo,  kako  je  u  Rami  ugledao  djevojku  lijepu  kao  Danicu  zvijezdu, a  čestitu;  kao  da  je  meleć (anđeo)  s  neba;  kako  ju  je  zavolio,  kako  teško  gine  i  boluje  od  svog  sevdaha  i  kako  neće  nikad  ozdraviti  niti  se  života  naužiti,  ako  ne  dobije  svoje  zlato.  Majci,  koja  je  bolnim  srcem  gledala,  kako  joj  jedinac  boluje,  sažali  se,  te  ga  stane  miriti  i  tješiti, a  na  koncu  obreče,  da  će  Džaferbega  natjerati,  da  privoli.

                 I  tako  je  stari  neodlučni  dizdar  došao  među  dvije  vatre: s  jedne  strane  ga  zaokupila  hanuma,  moljakajuć  za  sina, a  s  druge  strane  se  mrštio  sin,  za  koga  je  znao,  da  će  potamaniti  kulu  i  sve  Vukovsko  polje,  ako  mu  se  ne ispuni  želja  i  on  izusti  glasno,  što  je  već  jednom  u  sebi  govorio: ''Što  može  sultan  Murat  i  sultan  Bajazid,  beli  more  i  Kopčić.
I  Džaferbeg  privoli  i  prista,  da  će  sam  glavom  u  'Brajin  dol',  da  zaprosi  'Divu  Grabovčevu'.

     . . .  I  tako  pomalo  vodajući  konja  ...  stigne  na  nešto  širi  put,  te  se  uspne  u  selo. 
Luka  Grabovac  ugledao  izdaleka  Džaferbega  Kopčića  i  čauša  mu  Ibrahima,  kako  skreću  s  glavnog  puta,  te  se  čudom  čudio,  šta  li  će  stari  dizdar  u  njihovu  selu, a  još  se  više  začudio,  kad  je  došljak  ustavio  konja  pred  njegovom  kućom,  te  se  spremao,  da  sjaši.  Izleti  pred  kuću,  vikne  momke, da  pridrže  konja  i  pomognu  begu . . .

  . . .  Razgovor  bijaše  kao  obično  pri  takim  nenadanim  sastancima: o  lijepu  danu,  o  ljetini,  o  travi  i  stoci,  ali  je  Luka  ipak  slutio,  da  Džaferbeg  nije  tek  slučajno  zabasao  amo,  nego  da  se  namjerice  uvratio.   Pitati  za  svrhu  dolaska  nije  bilo  onda  u  običaju,  pa  je  valjalo  strpljivo  čekati,  dok  polaznik  sam  ne  rekne  po  što  je  došao. 

. . .  Džaferbeg  se  nekoliko  puta  nakašljuca,  dok  se  smisli,  kako  će  započeti,  a  dosjetivši  se,  konačno,  započne:
   -  Gazda  Luka,  ti  znaš,  u  mene  ima  ono  momčića,  Tahirbega . . .  i  zapevši,  pogleda  u  Luku,  kao  da  čeka  odgovora. 
  -  Znam,  beže,  kako  ne: mlad, kršan, naročit momak;  ama,  vele,  poživahan ...  bijesan.
  -  Jest,  pravo  veliš: bijesan.  Potamanio  bi,  kad  ga  uhvati  jogunluk (obijest),  čitavo  Kupreško  polje.  Ama  neka,  džanum,  bili  smo  i  mi  bijesni  u  mladosti,  pa  se  smirimo,  jel' de  Luka ?  - I  beg  namignu  šaljivo  ispod  oka.   
  -  Ej,  beže,  mladost  ...  ludost, - odvrati  Luka,  samo  da  nešto  govori,  ne  znajući  kud  Džaferbeg  s  ovim  uvodom  smjera.
  -  Baka, baka,  baš  pravo  veliš,  mladost  ...  ludost !   Ama  Luka,  ja  hesabim (mislim),  prijeći  će  ga  i  ludost  i  bijes  i  jogunluk,  kad  ga  oženimo.  Jel'  de  Luka ?  Ko'što  je  i  nas  stare  prošlo,  jel'  de ?
  -  E  beže, a  vi  ga  oženite, - nasmjehnu  se  Luka  čudeći  se,  da  mu  jedan  Kopčić  tako  povjerljivo  govori  o  sasvim  rodbinskim  odnosima.
  -  Baka,  baka,  zar  i  ti  veliš ?   E  beli  ćemo  ga,  onda,  oženiti !   Nego,  čuješ  Luka,  u  tebe  ima  ono  djevojčeta,  kako  li  joj  ime,  Diva,  jel' de !?

. . .  Luka  se  smeo  ne  znajući,  što  da  odgovori,  nego  stao  promatrati  začuđeno  bega,  da  vidi  kamo  li  ta  šala  smjera.
  -  Kako  bi  bilo  Luka,  da  nju  udamo  ?
  -  Mani  beže,  odvrati  Luka,  nama  se  ne  žuri,  a  i  djevojka  ima  dosta  vremena  pred  sobom,  dok  se  smisli  hoće  li  se  udavati.
  -  Baka, baka,  -  zaklima  Džaferbeg  glavom,  odbijajući  dim  iz  čibuka,  koji  mu  Luka  zapalio.  -  Ne  žuri  joj  se,  veliš;  ama,  bijes  ga  odnio,  mom  se  Tahirbegu  žuri,  jedva  može  dočekati  dana !  ...  Nego,  Luka,  -  okrene  se  odriješito  -  da  mi  stari  u  prijateljstvu  i  ljubavi  to  uredimo,  pa  da  vjenčamo  to  dvoje  mladih ?

   Luka  skoči  na  te  riječi,  sav  u  čudu,  ne  znajući  da  li  se  beg  šali  ili  se već  ranom  zorom  ponapio  rakije;  ali  Džaferbeg,  sretan  da  se  mukom  dokopao  prave  svrhe  svojoj  zadaći,  počne  Luki  razlagati  kako  je  njegov  'Tahir'  zavolio  Divu,  te  kako  se  od  ljubavi  razbolio  za  njom . . .

  . . .  Luka,  vidjevši,  da  se  radi  o  ozbiljnoj  stvari,  jer  stari  krupni  beg  zacijelo  se  ne  bi  radi  puke  šale  toliko  namučio,  slušao  je  zamišljeno  Džaferbega,  a  kad  ovaj  završi  svoju  prošnju,  odvrati  mu  ozbiljno:
  -  Dragi  beže,  od  srca  ti  hvala  na  čestitoj  i  poštenoj  prošnji.   Hvala  za  to,  jer  je  Tahirbeg  na  Kupresu  poznat,  da  je ašikovao  s  po  'gdjekojom'  seoskom  djevojkom, a  da  mu  ni  na  kraj  pameti  bilo  nije,  zaprositi  je,  već  joj  kad  se  nasitio,  okrenuo  leđa;  i  baš  zato  to  ne  znam  kako  da  Bogu  dosta  zahvalim,  što  je  moje  dijete  izuzeo  od  ostalih,  te  pokušao,  da  je  u  poštenju  zadobije. 
Hvala,  rekoh  Bogu,  a  hvala  za  to  i  njemu;  ama,  beže,  bez  zamjere,  bojim  se,  da  od  te  muke  ne  će  biti  kaše.   
  -  Baka, baka, - začudi  se  sada  beg, -  neće  biti  kaše  veliš ?   'Rašta'  neće ?!    
  -  NEĆE, -  odvrati  Luka  mirno -  jer  ne  mislim  da  bi  moja  Diva  htjela  poći  u  'harem'.
  -  Baka, baka,  'čoče',  ne  luduj.   Ne  bi  htjela ?   'Jašta'  bi  nego  htjela ?  Da  je  upitamo ?!
Luka  zovnu  Divu,  te  joj  ukratko  razloži,  zašto  je  beg  došao  i  upita,  je  li  ikad  kazivala   Tahirbegu,  da  ga  voli  i  da  će  za  nj  poći ?!
  -  Nisam  nikad,  oče, - odvrati  pogledavši  ga  mirno  i  bezazleno, - nisam  nikada,  a  kako  i  bih ?   Zar  može  krštena  djevojka  poći  za  nekrštena ?!   
  -  Eto  vidiš,  Džaferbeže, - prihvati  Luka  namignuvši  Divi,  da  ih  ostavi  nasamo.  -  Eto  vidiš,  ona  neće,  nit  o  čemu  znade.
  -  Neće ?! - odvrati  beg,  kameći  se  od  čuda,  da  seoska  djevojka  odbija  njegova  Tahirbega,  za  kim  su  pomahnitale  sve  cure  odžaklije  od  Duvna  pa  do  Kupreških  vrata.
  -  Neće,  veliš,  pa  zar  je  došao  vakat (doba),  da  se  cure  pitaju,  za  koga  će ?
  -  Nije  došao,  beže,  ali  neću  ni  ja !         
  -  Što  nećeš ? - planu  Džaferbeg  skočivši  na  noge  od  uzrujanosti.   Svoga  djeteta  nećeš  dati  mom  Tahirbegu ?   Zar  seljačine  neće  u  gospodske  dvore  Kopčića,  kojim  loza  ide  davno  prije  'fetha' ?   Jesi  li  pobudalio  čovječe,  ili  se  svijet  toliko  izopačio,  da  se  'sojliji'  smije  takim  ruglom  doći ?
  -  Neću,  beže,  bez  zamjere,  - ponovi  Luka  mirno.   Neću,  jer  nije  kršteno  čeljade  za  nekršteno,  pa  makar  i bio  najstarijega  soja,  a  što  se  loze  tiče,  neka  znadeš  Džaferbeže,  moja  loza  ni  za  dlaku  nije  mlađa  od  tvoje,  ni  za  dlaku  gora,  samo  je  ta  razlika:  dok  je  tvoj  'starenik'  gladan  zemlje  objahivao  Duvno  i  prodao  svoju  vjeru  za  ono  more  planinskih  paša,  'starenik'  se  Grabovaca  borio  kao  pošten,  plemenit  vitez  za  slobodu  vjere  i  za  domovinu.   Onda  su se  te  dvije,  nekoć  jedne,  loze  raskrstile  i  . . .  pamti  beže . . .  ni  do  vijeka  sastati  se  neće,  pa  ni  po  sevdahu  (ljubavi) !   . . .  Nego,  beže,  isprosi  ti  svomu  sinu  koju  odžakliju,  a  nas  puštajte  na  miru,  da  spokojno  uživamo  ono  malo  zemlje,  što  nam  je  ostalo  od  naših  praotaca !

 Džaferbeg   je  sav  ukočen  stajao  i  slušao,  što  mu  govori  taj  ponosni  seljak,  koji  se  pred  njim  osovio,  kao  da  mu  je  ravan. 
U  rukama  mu  je  podrhtavao  'findžan' (šalica),  a  kava  mu  kapala  niz  prste  na  pod.   Mukom  se  naprezao,  da  bi  se  sabrao  i  napokon  progovori  promuklim  glasom:
  -  Zar  to  meni  ? . . .   Zar  to  Džaferbegu  Kopčiću ?!   -  zaviče  i  krv  mu  navrije  u  čelo  i  obraze,  te  zamahnuvši  rukom  baci  'findžan'  o  tle,  gdje  se  razmrska, a  kava  prolije  po  ćilimu.   Onda  se  uspravi  u  svoj  svojoj  visini  prema  Luki  i  zaprijetivši  mu  podignutom  šakom  završi:
  -  Zapamtit  ćeš  Džaferbega  Kopčića,  ti  seljačino  -  'ćen-ćafire' (pasji  nevjerniče) !
I  beg  ispade  na  vrata.   Zalupivši  njima, da  se  sva  kuća  potresla,  iziđe  na  dvor  ne  rekavši  nikomu  zbogom,  te  u  svojoj  uzrujanosti  skoči  na  konja,  a  da  mu  Ibrahim  ni  pomogao  nije.   Još  jednom  mahne  šakom  prema  Lukinoj  kući  i  krene  putem  prema  Križu.

02.07.2007.

Ramska Verzija

   Sadržaj  svoje  knjige  autor  iznosi,  o  djevojci  i  djevici
 'Divi  Grabovčevoj',  prepričavajući  događaje  i  zgode  kako  ih  je
 čuo  od  starca  'muslimana  Arslanage',  dok  se  vraćao  iz  samostana
 na  Šćitu  (Rama)  preko  Kopčića   u  Varvaru.

           A  u  samostan  na  Šćitu  je  pozvan,  predhodno,  kao
 stručnjak - arheolog  od  strane  braće  Franjevaca  da  ocijeni  i  ispita
 grob  'Dive  Grabovčeve',  te  da  iznese  svoj  sud  kako  se  odnositi
 prema  toj  svetačkoj  i  povijesnoj  legendi  o  Divi,  Djevici  (Virginiji)
 Grabovac.  
           Nakon  što  je  ispitao  sadržaj  'Divinog  groba',  zaključio  je
 da  tu  počivaju  smrtni  ostaci  djevojke  od  16  do  17  godina,
 izvanredne  ljepote  i  nježnosti.  

           Ovom  knjigom  se,  pošto  ima  dosta  sličnosti,  očito  uvelike  koristio  i  Aralica,
 predmijevam,  kako  bi  mogao  objaviti  svoje,  tako  poznato,  djelo:  ''Graditelji  svratišta''.

           Kratki  sadržaj  knjige  ćemo  iznijeti  sada  ovdje, a  poslije  i
 nekoliko  zanimljivih  odlomaka. 

           Cijela  radnja  se  vrti  oko  obitelji  Grabovac, točnije: o  mladom
  životu  lijepe  'Dive'  Grabovčeve,  kao  i  o  njenoj  nevinoj  i  nasilnoj
  smrti,  te  o  njenoj  pravednoj  osveti.

            Vrlo  davno,  prije  Turskog  osvajanja,  cijelom  'gornjom  Ramom'
 vladalo  je  snažno  pleme  Kopčića.   Koje  će  po  dolasku  Turaka  u  Bosnu
 spasti  na  dva  brata  t.j.  dvije  loze  Kopčića.    Točnije  sultanu  Fatihu  mnogi
 'bosanski  plemići'  su  se  'poklonili - poturčili'  samo  da  bi  sačuvali  svoju  imovinu
  i  obitelj,  te  plaćajući  određeni  porez  imali  su  kakav - takav  mir  i  slobodu  kretanja.
 
                Među  tim  bosanskim  plemićima  bio  je  i  stariji  brat  Kopčić,  koji  je  nakon  što
  se 'poturčio'  dobio  ime  Kasumbeg,  te  je  služio  u  carevoj  vojsci,  a  protiv  svoga  kralja.
 Kojeg  će  poslje  izdati,  uhvatiti  i  pogubiti,  te  dobiti  nagradu  od  sultana.

                Dok  mlađi  brat  Kopčić,  zvani  ''Braja'',  ostaje  vjeran  domovini  i  pradjedovskoj  vjeri
 svojih  otaca.   Morao  je  plaćati  određenu  svotu  novca,  te  je  vršio  svoj  posao  t.j.  brinuo  se
 za  održavanje  puta  iz  Rame  na  Klapavicu  i  živio  u  svome  dvorcu.   Vremenom  njegov  se
dvorac  osuo,  a  vlasnici  su  prenijeli  svoj  dom,  te  ga  smjestili  u  sredinu  sela.    Živeći   tu
među  seljacima,  postali  su  i  'oni  sami' - seljaci,  premda  prvi  i  glavni  u  selu  i  okolici. 

                Nakon  više  generacija  u  narodu  se  izgubila  uspomena  da  su  oni  porijeklom  iz
Kopčićeva  plemena,  a  kako  je  dvorac  bio  usred  'zelena  grabova  gaja',  prozvaše  mu  vlasnike Grabovcem  i  tako  je  s  vremenom  ime  Grabovac  zamijenilo  ime  Kopčića. 
Narod  je  zaboravio da  su  dvije  loze  nikle  na  jednom  čokotu,  ali  u  samoj  kući  Grabovaca,  ta  predaja  nije  zamrla, nego  je  prelazila  s  koljena  na  koljeno.   

            Za  razliku  od  Araličine  priče  {u  kojoj   'Grabovčevu  obitelj'  čine: pradjed
  Matija & Ana,  djed  Prvan & Maša -  roditelji  Dive  Grabovčeve,  te  otac  Martin & Luca   kojima
  se  rađa   Jakov   glavni  lik  romana}  u  ovoj  'Ćirinoj'  predaji  pratimo  Luku  Grabovčeva,  kao  glavu  obitelji,  te  njegovu  marljivu  i  radinu  suprugu Lucu.   Njihov  veliki  problem  je  bio  što  nisu  mogli  imati  djecu.   Prolazila  im  je  mladost,  a  potomka  svoje  loze  nisu  imali. 
 Tek  da  bi  u  starosti  njihovoj,  Bog  se  smilovao  vrućim  molitvama  Lucinim,  te  im  podario  divnu  kćerkicu  Dijevu (Djevica - Virginija)  ili kako  je  narod  onog  kraja  'skroz  ikavski'  izgovarao  'Diva'  Grabovčeva. 

            Kako  je  vrijeme  prolazilo  'Diva'  je  sve  više  stasala  u  lijepo,
  nježno, uslužno, čisto  i  iskreno  žensko  čeljade,  kakvoga  nije  bilo  u  okolici   Rame  i  šire.

            Nakon  nekog  vremena,  spazio  ju  je  i  Tahirbeg, (on  je  bio  sin
 Džaferbega  Kulenovića,  vlasnika  i  upravitelja  mnoge  lijepe  beglučke  zemlje  i  dosta
 kmetskih  kuća  onoga  kraja  i  šire,  a  osim toga,  bio  je  i  dizdar  Kupreškoga  grada,  pa
 bi  mu  'timar'  zbog  toga  godišnje  donosio  lijepu  svotu  novca)  te  se  odma  u  nju
 zaljubio.   Htio  ju  je,  po  svaku  cijenu,  posjedovati, (a  ne  voljeti  jer  to
 nije  znao)  kao  što  je  to  mogao  sa  bilo  kojom  curom  u  Ramskom
 kraju, (jer  je  bio  moćan  (naravno,  zbog  oca)  i  utjecajan  u  tome  kraju  i  šire)  te  je
 onda  i  imati, ako  bi  to  želio,  za  jednu  od  svojih  žena.
 
            Ali  Diva  je  bila  iz  Grabovčeve  kuće,  koja  je  bila  vjerna  Kristu - svojoj
pradjedovskoj  kršćanskoj  vjeri,  te  nikako  nije  mogla otići  za  'nekrsta',  a  osim  toga
nije  ga  ni  voljela.

            On  je,  ipak,  uz  pomoć  svojih  'siledžija',  pokušao  na  silu  osvojiti  ju. 
Ali  kada  to  nije  išlo  kako  su  oni  zamislili,  Tahirbeg  u  poplavi  bijesa  i  zvijerstva,
razočaran  što  nije  dobio  ono  što  je  tražio,  nožem  smrtno  rani  Divu  Grabovčevu.
 
            Ona  je  tako, dakle, rađe  položila  svoj  mladi  život,  nego  prekršila
 kršćansku  vjeru  i  ljubav  svojih  otaca. Ujedno  je,  svojim  činom,
ostala  dosljedna  i  vjerna  svojim  idealima,  te  idealima  i  vrijednostima  svoje  obitelji:
 poštenju, pravednosti, čistoći, istini, dobroti, milosrđu  i  molitvi.

            Nakon  njenog  ubojstva, koje  je  bilo  očito  nasilničko, nepravedno  i  nepotrebno,
stari  Arslanaga, pripovijedač  ove  priče, navodno,  je  osvetio  nevinu  krv  Divinu. 

            Slijedeće  godine,  na  njenu  godišnjicu, prvi  tijedan  u  srpnju,
 pa  sve  do  dana  današnjeg  odlaze  žene  mlade  i  stare, djevice,
 supruge  i  udovice  na  'Divin  grob'  u  'Brajin  dolac', (kod  Rame)  da  bi
 iz  godine  u  godinu,  po  svojim  molitvama  tražile  zagovor  te
 planinske  Dive - pomoćnice  djevojaka  koje  drže  do  svoga
 djevičanstva,  da  im  ona  kod  Krista  izmolili  milosti,  te  nađu  utjehu
 i  riješenje  svojih  problema.    

             Mnoge  su,  zaista,  svedočile  i  dalje  svjedoče  da  ih  molitva  na  'Divinu  grobu'  okrepljuje  i  u  tuzi  tješi.

              Vjera  u  tu  'zaštitnicu  djevojaštva'  se  toliko  proširila,  da  je  sasvim  normalno,  za  djevojke  onoga  kraja  i  šire,  posjetiti 'Divin  grob prilikom  važnih  odluka  i  situacija  u  kojima  se  nađe  ženski  stalež;   - bilo  da se  radi  o  vjenčanju  ili  smrti,  kakvim  bolestima  ili  nevoljama, tuzi, nesrećama  ili  drugim  raznim  potrebama.

02.07.2007.

Sazeto o Divi Grabovici

Na obroncima Vran planine prema Doljanima nalazi se Kedžara i Divin grob.
Narodna predaja tvrdi da je ondje pokopana mučenica Diva Grabovčeva.
Arheolog i književnik Ćiro Truhelka ispitivao je početkom 20. stoljeća lokalitet i pronašao je da je ondje pokopana djevojka od svojih 16 do 17 godina, čija je lubanja pravilna iz čega arheolog zaključuje da je bila lijepa.
Slijedeći narodnu tradiciju i svoje nalaze, Truhelka je napisao pripovijetku pod naslovom "Djevojački grob", izdanu u Zagrebu bez godine izdanja. Mijo Zane izdao je knjižicu u Rami-Šćitu 1989., s kratkim predgovorom i s nekoliko podataka iz povijesti Rame.
Pripovijetka o Divi oživljava tragičnu sudbinu lijepe ramske kršćanske djevojke Dive iz Brajinova Doca, jednog od zaseoka Zahuma. U djevojku se sredinom prošlog stoljeća zagledao Tahirbeg iz Vukovska i tražio ju je za ženu. Roditelji su poslali djevojku u Vran planinu među čobane, da je tako oslobode napasnika, ali ju je on našao, pokušao silovati i kad se ona branila usmrtio je.
Djevojka je pokopana na mjestu pogibije, a grob joj je obilježen drvenim križem. Kasnije je podignut kameni zid oko groba, grobljanska kapelica i zid oko groblja.

Ćiro Truhelka tvrdi da mu je detalje o djevojci i njezinoj pogibiji ispričao Arslanaga Zukić, prijatelj i kum obitelji Grabovaca, te osvetnik za njezinu smrt koji je ubio Tahirbega.
Spominje i fra Jerku Vladića koji je inače bio nesklon pučkom štovanju nekanonizirane svetice. Ni autoritet fra Jerke Vladića nije uspio zaustaviti mnoštvo djevojaka i mladeži što se često skupljaju na Divinom grobu, a posebno na prvu nedjelju iza Petrova, kad se ondje služi svečana euharistija, koja iz godine u godinu biva sve više posjećena.

Koliko je pouzdano pisanje dr. Ćire Truhelke? On se oslanjao na tradiciju koja je u Rami živa i koja se prepričava i danas. Bez obzira koliko ova pripovijest odgovara povijesnoj istini, ona odgovara psihološko-sociološko-povijesnoj istini ovoga puka, posebno djevojaka.
Stoljećima su roditelji odgajali djecu, učeći ih da im je jedini ponos njihova vjera i poštenje, i to im nitko ne može oteti. Za tu vjeru i čast ovaj je narod žrtvovao život koji je i onako često bio jadan i tegoban. Bilo je u ramskoj povijesti mnogo "Tahirbega" nasilnika koji su nosili različita imena i oznake i njihov se zulum znatno odrazio na duši ramskog čovjeka.
Diva Grabovceva

01.07.2007.

Legenda o Divi Grabovici

Luke Grabovca, kmeta Arslanage Zukića iz sela Rumboka u ramskoj nahiji stasala je kćer kojoj bijaše ime Diva a po predaji bijaše cura stasita i nesvakidašnje i čudnovate ljepote, one ljepote koja dođe kao iznenadni i gromoviti pljusak usred ljetne žege, ljepote koja je neprimjerena jednom ubogom ramskom selu, van svih carskih puteva, božjem daru koji je po ljudski mjerilima neprimjeren ubogom Arslanaginom kmetu, i siromašnoj kaurskoj kući koja jedva da ima za prehranit gladna usta onim jadom i čemerom koji ostane nakon što age i begovi pokupe harač. Takva ljepota više priliči nekoj bogatoj begovskoj kući koja spava u svili i kadifi i čije su ruke bijele a put mliječna, i koju ne žeže sunce niti je opaljuju vjetrovi koji pušu sa zlogukog i hirovitog Vrana, planine pune vukova i hajduka koji vrebaju na turske karavane i na kojoj se redovito izmjenjuju pastirske djevojačke pjesme i jauci umirućih surudžija i hajduka. Ali sudbina je htjela da cvijet izraste u trnju a ne u nekoj njegovanoj i mirišljavoj bogatoj bašči. Divina ljepota bijaše istovremeno i njezin blagoslov i prokletstvo i bila bi kao i sve ostale ljepotice pamćena jedno vrijeme dok ne bi teški kmetovski život potlačene raje navukao na njeno lice bore i skinuo joj djevojačku ljepotu s lica da nije zapelo za oko bogatom i razularenom Tahir-begu Kopčiću sinu silnog bega Džafer-bega Kopčića gospodara Rame, Duvna, Uskoplja i Kupresa. Mladi i siloviti begović nesvikao da u životu ima išta što se ne bi povinulo njegovoj volji i koji je obijesno trošio babine novce i skitao se po cijeloj turskoj carevini u potrazi za razuzdanim životom jednog je dana jahajući svog punokrvnog arapskog konja po Vranskim padinama, kojeg mu je babo netom poklonio da se angiri po teferičima i dernecima, nabasao na mladu čobanicu koja je čuvala ovce pjevušeći djevojačke pjesmice i prebacujuć pleteće igle s prsta na prst pokraj bunara gdje su dolazili pastiri i ljudi da napoje sebe i svoju stoku. Primjetila je iz daljine ponositog jahača kako dolazi galopom na obijesnom konju, znala je da je Turčin jer raja ne smije da jaši a pogotovo ne takvog konja, a begovsko ruho i odijelo je sjajilo na suncu i prelijevalo se kroz zrak..što bi se reklo.."ne da gledat u sebe". I prije su tu znali dolazit age i begovi napojit sebe i konja, bacili bi pokoju ljutitu riječ zgoljnoj raji koja bi oborila pogled i šutila i poslužila jal' bega jal' agu hladnom vodom iz dubokog bunara. Dok je Diva tako stidno obarala pogled dojahao je do nje silan begović skočio sa konja, zavezao mu povodac za drveni stup pokraj bunara i došao do djevojke metar dva a onda zastao i pogledao je prodornim pogledom zabacujući sablju damaskinju za pojas. Gledao ju je dugo, njoj se činilo cijelu vječnost, znala je da je to on...bahati sin Džaferbegov kojemu teče med i mlijeko i koji se razmeće babinim bogatstvom i o kojem se pjesme pjevaju. Oborila je svoje krupne oči i čekala njegovu zapovjed da mu zahvati vode iz bunara i već je rukom krenula ka lancu i drvenom čabru da zahvati kad joj je Tahir prišao uhvatio je blago za ruku i dok je ona sva trnula od straha i isčekivanja on je već zabacio čabar u vodu, naglo povukao posudu, i onda halapljivo potegao par gutljaja , obrisao usta i zabacio svoju kao ugljen crnu kosu na zatiok fiksirajući djevojku u oči..

- Odakle si djevojko..

- Iz Rumboka...Luke Grabovčeva..

- Aha...kako ti je ime..

- Diva..

- Diva..ime ti dobro stoji..

šutila je..

- Ovo su tvoje ovce..

- Jesu svijetli beže..

- Ko ti je aga..

- Arslanaga..

- Arslanaga...tako..jel' dobar..

- Dobar je beže...

- I treba bit...- prišao joj je bliže-...takvoj ljepoti..

Nije se smjela pomaknut niti odmicat...za Tahirovu naglu ćud znalo se nadaleko..

- Ne boj se curo...

- Ne bojim se beže..

- Svaki dan čuvaš ovce..ovdje..

Diva je šutila i gledala pred sebe..

Tahir skoči na konja..potegnu povodac okrenu se par puta na konju u mjestu i dobaci..

- Budi tu sutra u isto vrijeme...doći ću..

glasno alaknu konja i ne čekajuć odgovor od djevojke odjuri u galopu. Diva ostade kao ukopana u glavi su joj se rojile misli, došla je doma i šuteć spratila ovce ne govoreći nikome pa ni majci o onome šta joj se sprema, nije slutila dobro, legla je uznemirena i san joj nije htio na oči. Tješila se s time da je Tahir nemirne ćudi da će za koji dan odjahati jal' u Stambol jal' u koji drugi dio turske carevine gdje još nije bio i gdje se još nije naživio terevenki i naljubio žena i da je možda već kad je odjahao s bunara zaboravio na ubogu ramsku pastirku koja mu ne priliči ni po bogatstvu ni po ugledu a kamoli po vjeri..šta će begu kaurka i nevjernica, tješila se Diva al joj ipak san nikako nije htio na oči. Zaspala je pred jutro kad su već pastiri gonili svoja stada u jutarnju ispašu i kad se sunce već počelo pomaljati preko vranskih vrhova obraslih gustim crnim četinarima.

Tahir je došao taj dan i svaki drugi dan, bio je točan i neumoljiv, Nije mu se mogla sakriti iako je mijenjala vrijeme napajanja blaga, ako je ne bi našao na bunaru našao bi je i najudaljenijim pašnjacima kamo ni aginska ni begovska noga skoro nikad nije kročila, pojavio bi se kao duh, kao nerazdvojna sjenka..kao prst sudbine koji je neumoljiv i protiv kojega ne možeš ništa nego se prepustiti usudu i božjoj volji. Svaki dan ju je nagovarao, udvarao joj se, obećavao brda i doline, donosio joj đerdane i bisere, svilu i kadifu, sav se razblažio, ni traga njegovoj bahatosti i osionosti, gledao ju je dugo i zaneseno.

- Dive..nemoj me mučit.

- Prođi me se beže..

- Bićeš begovica...neće bit takve u pašaluku...dvorit će te ko sultaniju..

- Nemoj beže...

- Bez tebe mi nema života...Dive..

- Kršćanka sam beže..

- Poturčićeš se...

- Ne mogu...pogazit viru..

- Pusti viru...ja bi uzeo tvoju ..- pa zastade..-...al ne mogu ..beg sam...ti možeš...

- Ne mogu beže....razumi me..

- Ne mogu te razumit...obasuću te biserima...Dive..samo mi reci..

Diva izvadi iz njedara krunicu

- ...ovo su moji biseri...- spusti oči- I moji đerdani...drugi mi ne trebaju..

Tahir se lecnu..ovo je bilo smiono i bezobrazno..mahati jednom begu krunicom pred nosom..šta si ta kaurka umišlja..obuze ga bijes al' se suzdrža..

- Pusti to Dive..prominit će se to....

- Nikad beže..

- Zašto si takva...odbijaš me...mrziš me..zašto..nisam li dobar prema tebi..

Diva se ublaži...bilo joj malo žao bega..

- Dobar si Tahirbeže...imaš sve...silan si bogat si..možeš birati po cijeloj Bosni i cijelom carstvu..svaka će ti poć..mlade begovice uzdišu za tobom..svaka će ti poć..šta ću ti ja...ta kršćanka sam..

- Hoću samo tebe - priskoči i uhvati je ramena..- samo tebe Dive..

- Nemoj mučit sebe i mene..-otrgnu se- Pusti me .....-molećivo ga pogleda-

Tahira obuze bijes...skoči na konja i dobaci..

- Dive znaš me...dobar sam a mogu i drugačije...razmisli dobro....doći ću ubrzo i pazi dobro šta ćeš mi reć..

bijesno ošinu konja i odgalopira glasno alakajući. Diva ostade kao ukopana.

Tahir je dojahao kući..svezao konja u štalu utrčao u kuću zagrlio majku i šapnuo joj na uho..

-Majko...ja bi se ženio..

begovica ga pogleda u oči, sva u radosnom čudu i iznenađenju, već joj je bilo dosta njegovih beskrajnih lutanja i njezinih strahova..

- Šućur mome Alahu..jašta nego ženit..

- Majko...kaurka je...kćer Luke Grabovca..Arslanagina kmeta...lijepa je ko...đul-djevojka..

begovica se otrgnu od sina..zatetura i zajauka..

- Nemoj sine.... dina ti i Alaha..nemoj majku u grob tjerat..

- Majko volim je..samo nju...bez Dive mi nema života..svo sam tursko carstvo proša al nisam vidio zgodnijeg in'sana...nit' vlahinje..nit' muslimanke..

- Gdje ćeš sine vjeru na nevjeru...beg si...nemoj ni pomislit sine...babo će presvisnut...


Stari Džafer je bijesnio na minderu...derao se na sina...razbacivao džezve i čibuke onako debeo i skoro nepokretan ko kakva divlja neljudska neman koju su probudili iz dubokog slatkog sna..hropćao je davljen neljudskim bijesom i vlastitom ogromnom tjelesinom..

- ...nikad..nikad...dok sam ja živ..nikad ugursuze...prije bi te mrtvog volio vidit..

Diva je došla kući uznemirena i u strahu. Znala je za Tahirovu naglu narav i neobuzdanu ćud i znala je da neće odustati. Kao što je znala da neće popustiti ni ona. Dvije suprostavljene tvrdoglave naravi, dva ovna na brvnu..jedan jak i sion zaštićen silom i ugledom, drugi bez prava i bez zaštite al spreman na sve pa i na žrtvu..dva nespojiva pola, dva svijeta tako blizu a tako daleko, izrasli jedan pokraj drugoga a udaljeni kozmičkim bezdanom..

odlučila je sve ispričati ocu..

Luka je u nemoći kršio prste...znao je da se namjerio na silu, na silnog Tahirbega- Kopčića o kome se čulo mnogo dalje od ubogog ramskog kraja..sve tamo do Stambola, znao ja za oca mu Džaferbega neumoljivog i nemilosrdnog bega, znao je da se on mali i ubogi kmet, kršćanin ne može ni na kakav način suprostaviti toj sili a da ne plati glavom i on i cijela mu obitelj. Grozničavo je vrtio misli po glavi i jedino mu je jedno padalo na pamet..zatražit će pomoć od svog age Arslanage Zukića,..dobar je čovjek, razumiće ga, k tome aga je..iako nije ni blizu Džafer begu ni po ugledu ni po snazi, njegova riječ može pomoć, cijene ga age a i begovi ga znaju..nije repa bez korena, a i voli Divu prirasla mu je srcu, pomoći će joj ako ikako može.. davno su se on i Arslanaga skumili..

Arslanaga ga je saslušao i zabrinuto vrtio glavom..

- Mladi Kopčić je pašče, ne sluša nikoga pa ni starog Džafera, biće teško kume...

- Znam aga...

- Silovit je ugursuz..ne preza ni pred čim..šta mu se oće to i dobije

- Oće bit lijeka aga...

- Nećemo se dat...Divu ću ja imat na oku...ovih dana...pa nek pašče proba..

- Hvala ti aga..

- Ti ajde sad kući..i pozdravi Divu..nek se ne plaši..

- ' Oću aga...


Leži Tahir na minderu ...nit jede nit pije danima..majka mu donosi šerbe' al on neće pa neće...ona ga milo pogleda, žalosno joj je gledati ga al nesmije ona starom Džaferu na oči, on i dalje bijesni i čibuči, rastjerava sluge, galami i viče sam sa sobom...ni Tahir mu ne smije na oči nit itko živ..sluge samo donesu jelo i pobjegnu od njegovog neljudskog bijesa...

jednoga dana zovnu Džafer Tahira u svoje odaje a kad ovaj dođe sav ispijen i propao od nesna dreknu na njega..

- Voliš li ti tu kaurku..

- Babo..više nego sebe..ko Alaha..

- Muč' pašče jedno...- dreknu bijesno na njega pa se smiri i nešto tišim glasom- Čija je vlahinja..

- Luke Grabovca..iz Rumboka..

- Je li ti kajela cura..

- Otima se babo....neće veli vjeru pogazit..

- 'Vako ćemo..ja ću je isprosit u babe a ti sedlaj konja i reci joj za ovo..

Tahir priskoči veselo, poljubi očevu ruku i prošapta..

- Hvala ti oče, hvala presvijetli beže..

- Bjež' mi s očiju.. idi...al znaj, reci joj, mora se poturčit, mora bit po šerijatu, mora..zapamti..ako neće milom 'oće silom


Tahir dojaha do Dive veselo i uznosito..ohrabren očevim blagoslovom, zaustavi konja i viknu djevojci ne silazući..

- Dive jesi odlučila...

- Beže..rekla sam ti..vjere pogazit neću..

- Je li to tvoja zadnja..

- Zadnja beže..

Tahir je pogleda prijetećim pogledom, suzi oči i prosikta ljutito..

- Sutra mi te babo prosi...bićeš moja ili crne zemlje....biraj..

- Odabrala sam beže....reci babi da ne čini puta uzalud..


Luka je vidio silu i ordiju koja se spušta do njegove kuće ...sva begova svita, teško natovareni konji, valjahu se niz strminu do uboge Lukine kuće, a na najkrupnijem konju koji se savijao do poda od tereta valja se stari Džafer koji jednom u pet godina zajaše konja, mora da ga je ljuta muka i nevolja natjerala..

Stigoše pred kuću, sluge priskočiše i skinuše Džafera s konja koji othukivaše kao kakav zmaj, brišući znoj koji mu se slijevao s čela od ljetne žege, debljine i silne begovske odore koja ga činjaše još strašnijim i većim..

Džafer viknu selam Luki..ovaj ga otpozdravi, sluge se povukoše desetak metara dalje...i Džafer i Luka ostadoše sami..

Džafer othuknu dođe malo do zraka i pogleda na Luku

- Prijatelju Luka.. pitaš se što sam ti došo u pohode..

- Znam svijetli beže..

- Dobro kad znaš...nisam od bijesa..već od nevolje..

Luka je šutio..

- Tvoja Diva je zapela za oko mom Tahiru...odgovaro sam ga..al on je zajogunio...nju pa nju..

Luka je i dalje šutio..

- Da skratimo priču Luka..došo sam isprosit Divu..u to ime - pokaza na pretovarene konje- Nosim joj tovar blaga...pa nek bude hairli i sa srećom..

Luka podiže oči..i smože snagu..

- Presvijetli beže..Diva se nije obećala Tahiru....ne treba joj njegovoga blaga..

Džafer ga pogleda..

- Luka...ti si kmet, kaurin..ja sam beg...tvoj gospodar...promisli..

- Čovjek sam beže..i mi imamo dušu..

- Slušaj kaurine...Tahir je spreman silom je oženit...- zastade malo- ili će se na Divi trava zazelenit..

Luka opet obori oči..

- Biće božja volja...

- Tako Luka..

- Tako beže..

Džafer mahnu rukom slugama i oni ga posjedoše na konja. Sila i ordija se odvalja uzbrdo kako je i došla..a Luka ostade zdvojan sluteći na najgore...

Brzo javi Arslanagi što se zgodilo a zato vrijeme Tahir čekaše oca i čuvši od njega vijesti bijesno ošinu konja, uze još jednog za sobom i odjaha put Vrana. Za njim se otisnuo Arslanaga na svom vrancu. Tahir dojaha do Dive, skoči s konja, uhvati djevojku za ruku i povika..

- Uzjaši Dive..

- Pusti me beže...

- Dive jaši sedlanika..

- Ni mrtva beže..

Iz daljine se čuo topot konja u galopu. Arslanaga juri kao vjetar, već ga vide, Tahir se sav ustrepta i zavika..

-Dive zadnji put ti kažem..jaši konja..

- Zbogom beže..

Tahir vadi jatagan iz bensilaha i zarinu ga djevojci u prsa nekoliko puta...isčupa nož iz djevojčina tijela, skoči na konja i pobježe u galopu.

Za to vrijeme stiže Arslanaga, skoči sa konja i obujmi već obamrlo djevojačko tijelo iz kojega se cijedila krv u potocima a već polumrtva Diva pogleda ga umirućim pogledom..

- Zbogom kume..

Arslanaga ju uze u naručje obgrli joj glavu, suze mu potekoše niz obraze, ridanje provali iz njega kao bujica...

- Kumo...nemoj kumo....nemoj cvite...- ridao je Arslanaga ko malo dijete držeći u naručju umiruću Divu..

odjednom iz njega provali bijes. Škrinu zubima, oči mu zaplamtješe, spusti mrtvu djevojku na travu, poljubi je u čelo i zakle joj se..

- Osvetiće te Arslanaga..kunem ti se dinom i Alahom..

skoči na vranca, bijesno ga ošinu i pojuri za Tahirom..


Stigoše se na jednoj ledini..uhvatiše se u hrvanje, dahću, okreću beonjačama, divlje i bijesno, Tahir sav u paničnom strahu, udarila mu pjena na usta, škripi zubima, ponestaje mu snage..Arslanaga ga obori na travu i kleče na njega..

- Nemoj Arslanaga dina ti..dat će ti babo tri tovara blaga..

Arslanaga izvadi nož od aršina i povika..

- Nećeš babi doći na večeru..evo ti pozdrav od Luke Grabovca..nosi ti ga Arslanaga

i zarije jatagan pravo u Tahirovo srce...Tahir samo okrenu očima, psikne i izdahne...

Arslanaga bijesno isčupa nož, obrisa ga o rukav..i pljunu na mrtvog Tahira..

Pred večer dođoše cure i mladići, opraše Divu od zgrušane krvi..iskopaše joj grob i sahraniše je na vrh Vrana. Luka je dugo nijemo klečao na grobu..sijede mu vlasi poigravaše na vjetru koji se s noću spuštao s planine.



MOJI LINKOVI

MOJI FAVORITI
-

BROJAČ POSJETA
22765

Powered by Blogger.ba